Budimpesta

Godina I

Broj 1

januar, 2001godine

Izlazi periodicno

BESPLATAN PRIMERAK

NVO “SEOBE 99”

Su antimilitaristicka, nevladina, neprofitna organizacija koja postuje zivot, slobodu, dostojanstvo i ljudska prava.

Udruzenje za antimilitarizam i ljudska prava

Prigovaraci savesti

Udruzenje koje se bori za stvaranje lepseg svetskog poretka

PRIHVATAMO PRINCIPE AGENDE 21

ustanovljene na konferenciji odrzanoj u Rio de Janeiru 1992.god. :

• Individualnost je mnogo vaznija od kolektivnosti,
• Licni interesi su stariji od nacionalnih, religioznih i politickih

Clanovi NVO “SEOBE 99” zele da grade mostove poverenja sa svim drugim narodima i da sire kulturu mira i nenasilja.

NASA DOMOVINA JE SVUDA GDE SU NASI PRIJATELJI

SADRZAJ :

-“BORCI ZA MIR NEPOZELJNI”,

-“NOVI IZAZOVI”,

-“SEOBE NEKAD I SAD”,

-“ZASTO NE MOGU NAZAD”,

-“ZASTO NE MOGU DA SE VRATIM U YUGOSLAVIJU”,

-“ZASTO NE MOZEMO DA SE VRATIMO”,

-“CIVIL RADIO”,

-„ISTINITA PRICA”.

Novogodisnja Cestitka za politicke azilante iz Yugoslavije glasi ovako :

U ovom trenutku politicki azilanti u Madjarskoj ocekuju da dobiju status izbeglice. Ako se to ne desi poruka je jasna :

“Idite na Kosovo jer tamo nije posao zavrsen “.

Nije zavrsen, jer i dalje se desavaju ubistva, nasilje i kolone izbeglica. Od potpisivanja Kumanovskog sporazuma na Kosovu je poginulo preko hiljadu ljudi, vise hiljada je nestalo. I dalje ljudi beze glavom bez obzira iz zone bezbednosti !!! Posle svega ostaje pitanje : Da li regionu Balkana preti novi rat ukoliko se do proleca sledece godine ne stabilizuje stanje na jugu Srbije, u Preševskoj dolini ?

Uskoro ce se navrsiti tacno dve godine od kako se ovde u Madjarskoj nalazi 1500 gradjana Yugoslavije koji su izbegli da ucestvuju u ratu na Kosovu . Danas te nesrecne prognanike - koji su lecima pozivani na dezerterstvo - ne prihvata ni njihova maticna zemlja, ni NATO, ni Evropska unija... Svi se prave nevesti kada tim dezerterima, njihovim suprugama i deci treba pruziti pomoc ili azil.

Porodice su bez elementarnih uslova za zivot jer nemaju status izbeglica sto bi sa sobom donelo i odgovarajucu pomoc. Vecina ljudi je trenutno u statusu "osobe pod privremenom zastitom" Madjarske drzave, sto donosi pravo na besplatne lekarske preglede, besplatno skolovanje dece i nista vise. Pocetkom zime svi ovi problemi su se samo uvecali i ljudi postaju ocajni i bez nade da ce se nesto promeniti nabolje.

Na vise evropskih adresa je Amnesti internesenal zatrazio da se saradjuje sa "madjarskim, kao i nadleznim organima drugih drzava", da bi se "onima koji su iz Savezne Republike Jugoslavije pobegli zbog savesti ili religioznih razloga, da bi izbegli vojno ucesce tokom konflikta na Kosovu, obezbedila delotvorna i trajna zastita - saglasno priznatom principu "zabrana izrucenja" ("non-refoulement" oznacava u Konvenciji o ljudskim pravima naznacenu zabranu da se neko lice izruci u zemlju u kojoj mu preti mucenje ili ponizavajuci tretman). Do danas je samo jedan (!) od njih dobio azil.

Zaboravljeni i napusteni od svih, ljudi koji su protiv rata, sa strepnjom iscekuju odluku Ustanove za Emigrante. Da li je moguce da ce svi biti vraceni odakle su dosli gde jos uvek traje rat i neizvesnost. Psiholoski pritisak koji se povecava svakim novim danom sve vise je prisutan. Da li je moralno ove ljude vratiti u Yugoslaviju nakon donosenja Amnestije u njihovoj maticnoj zemlji ? Iako osnovni razlog zbog cega su oni ovde jos nije resen i nije zaustavljen rat na Kosovu. Da li te ljude treba vratiti da bi ih tamo ponovo pozvali u VJ. i u novi rat ?

Ovi ljudi se pitaju ima li smisla ziveti samo da bi preziveli ?

Od svih samo je nekolicina dobila radnu dozvolu. I to nakon punih 8 meseci cekanja, nadlezna administracija je konacno dala dozvole za rad. No nije to jedini problem. Udruzenje “ SEOBE 99” je jos u martu 2000god. podnelo glavnom sudu u Budimpesti molbu za registracijom organizacije koja je humanitarnog karaktera i bavi se pomaganjem nepriznatih izbeglica iz Yugoslavije. Sudija koji vodi poslove u vezi registracije Udruzenja je bio vrlo zabrinut kada, su zatrazili zvanicnu registraciju. Pitao ih je : “A sta cete Vi to da radite ? Valjda ne mislite da pravite demonstracije u Budimpesti sa vasim trubama” ?

Kada je Predsednik udruzenja NGO”SEOBE 99” posetio glavni sud u Budimpesti 20.12.2000god. dobio je informaciju da je predmet jos uvek kod glavnog sudije. Zaduzeni sluzbenik sudske administracije je sugerisao da pocetkom iduce godine 2001.god. napisu molbu nadleznom sudiji radi ubrzanja zvanicne registracije. Clanove Udruzenja jos uvek ne napusta slabasna nada da ce konacno posle godinu dana dobiti resenje o zvanicnoj registraciji. Aktivisti NGO “SEOBE 99” vec imaju spremne projekte koji su namenjeni svim izbeglim licima kao i osnivanje baze podataka cime bi bile obuhvacene informacije svih vrsta koje su bitne za EDP (external dislocated people) iz FRY . Problem je u tome sto svaka fondacija trazi da Udruzenje poseduje zvanicnu registraciju a time i bankovni racun Udruzenja na koji bi donatori uplacivali sredstva. Posto se sa registracijom kasni skoro godinu dana zacarani krug birokratije time onemogucava ovim ljudima da sami sebi pomognu.

Do sada su rad Udruzenja NVO”SEOBE 99” pomagale sledece organizacije :

-Amnesty International, UK,

-Connection-e.V., Germany,

-MNF Copenhagen, Denmark,

-European Civic Forum-Austria,

-Deserters and Refugees Advice (Vienna)Austria,

-Mejok, Hungary,

-ECAS, Euro Citizen Action Service, Belgium,

-“CIVIL RADIO” Hungary .

Privatna lica :

-Milan Simic - Luxemburg,

-gradjani Madjarske,

na cemu se i ovim putem clanovi Udruzenja zahvaljuju.

Iako su ova sredstva bila skromna, kao rezultat toga je uradjen Projekat “POVEZANO DRUSTVO” (CONNECTED SOCIETY),

nastupi na radio stanici “CIVIL RADIO”,

WEB SITE https://seobe99.tripod.com/ ,

BILTEN

i nastup u preko 30 svetskih medija.

Od organizacija koje treba da pomazu izbeglice do sada su dobijali samo verbalnu podrsku da treba istrajati ! “ISTRAJALI SU i STA SAD” ?

Mozda su trube ipak neophodne ?

Nicholas Hemingway

Posmatrajuci sadašnju situaciju u svetu, svi mi se pitamo : Šta se u stvari dešava sa covekom ? Ratovi nacija, vladajuce manjine koje tlace, i slicne nepravde, dovode do toga da ljudsko bice pati. Kolicina patnje i bede prevazilazi svaku logiku tako da nam izgleda da se potkrala neka greška u razvoju ljudske vrste. Isuviše je emocionalne, fizicke, društvene patnje i bede kod velikog broja ljudi da bismo to prihvatili kao nešto normalno i potrebno. U odnosu na zivotinje koje zive u prirodi ljudska vrsta je nesrecna. Stoga bi se moglo zakljuciti da je razvoj ljudske vrste biološka greška i da bi ljudska rasa trebala da tezi jednostavnijoj, primitivnijoj i stagnantnijoj formi zivota. Mnogi takvo stanovište smatraju naivnim i nemogucim. Medjutim, ako stagnacija nije odgovor, kako ispraviti ovu grešku u razvoju covecanstva ? Šta se dešava sa covekom ?

Odgovor moze biti sledeci :

Represivna civilizacija prikriva odgovore radi manipulisanja masama.

Društva su organizovana na bazi sistema vrednosti koje društvo razvija. Ovi vrednosni sistemi odreðuju prihvaceni moral i ukljuceni su u obrazovanje, komunikaciju, umetnost, zakon, verovanje, stavove i nacin zivota clanova društva. Pojedinac je izlozen neprestanom pritisku da prihvati i radi za preovlaðujuci i socijalno nametan vrednosni sistem. Covek mora da radi, a rad zahteva volju. Ipak, raditi za vrednosti koje društvo proklamuje, a koje nisu postale integralni deo selfa, je umrtvljujuca i najdestruktivnija forma volje. Ukoliko takve vrednosti i ciljevi nisu individualno osmišljeni i izabrani, vec utisnuti u pojedinca od drugih, oni imaju malo suštinske privlacnosti i pojedinac mora terati sebe da radi za njih. Takav kompulzivni rad umrtvljuje i osakacuje, guši i uništava osecanja, spontanost i kreativnost.

To vodi ka društvu poslušnih i programiranih robota.

Kolektivisticki vrednosni sistemi koje gradi društvo potrebni su za njegovo sopstveno ovekovecenje. Takvi sistemi po svojoj prirodi zahtevaju da pojedinac potcini sebe kolektivu. Nezavisni pojedinci su pretnja svakom takvom socijalno razvijenom sistemu vrednosti. Oni mogu stvoriti nove vrednosti koje mogu biti bolje i zbog toga predstavljaju pretnju za stare. Moc zasnovanog socijalnog sistema oslanja se na njegove vrednosti koje su široko prihvacene, a vladajuci sistem dodeljuje moc i privilegije socijalnoj grupi, eliti, koja je zainteresovana da podrzava sistem i sprecava ili guši konkurišuce vrednosti.

Pojedinac je naveden da oseca stid ili krivicu na svako antisistemsko osecanje, a uništavanje njegovog samopouzdanja cini ga bespomocnim i impotentnim, zavisnim od drugih koji odreðuju smer i smisao njegovog zivota.

Samo svesnim izborima mozemo civilizaciju usmeravati ka daljem razvoju i prosperitetu. Suocavanjem coveka sa problemima savremenog društva u kome zivi i razvijanje svesti o potrebi kritickog mišljenja i odlucivanja u svim oblastima zivota, zahteva ucešce - aktivno i stvaralacko - u društvenom i kulturnom zivotu zajednice. Potrebno je u praksi postaviti dobre temelje daljem razvoju duhovnosti. Ti temelji su osvešcivanje i prihvatanje emocija i svega zivotnog u nama. Bez toga mislim da necemo daleko stici. Put za koji se zalazem nije ni hedonizam ni askeza nego njihova integracija koja vodi potpunom prihvatanju prirode i svega što postoji u miru, spokojstvu, ljubavi i harmoniji.

Pridruzite se !

Pokreti srpskog zivlja, poznati pod imenom seoba ili migracija, u prošlosti su imali velike razmere, kako po vremenu trajanja, tako i po obuhvacenoj teritoriji i po masama preseljenog stanovništva.

Seobe su imale dva glavna uzroka : ekonomski i politicki. Pravac migracija iz ekonomskih razloga bio je upravan na planinske vence, to jest imao je smer istok-zapad, što odredjenije znaci da se stanovništvo planinskih krajeva neprestano kretalo ka plodnijim dolinama i ravnicama. Dok je ekonomskih migracija po svoj prilici bilo i ranije, talas politickih migracija je krenuo pocetkom petnaestog veka, nakon prodora Turaka u Srbiju. Pravac ovih seoba je bio sever, severozapad i zapad.

Na osnovu ugovora sklopljenog 1404. godine sa maðarskim kraljem Zsigmundom, despot Stefan Lazarevic dobija ogromne posede u Ugarskoj, to jest tadašnjoj Maðarskoj, najviše u Banatu, Sremu i u okolini Arada.Tada je Dunav i Savu prešao prvi veliki talas srpskih naseljenika, koji su se nastanili na levim obalama ovih reka, u Sremu i Banatu. Nešto kasnije, 1411.godine, despotu Stefanu su poklonjeni gradovi Satmar, Nemeti, Naðbanja i Felšebanja sa rudnicima srebra i zlata i kovnicama novca u Satmarskoj Zsupaniji, te još tridesetak mesta u Biharskoj i Sabolckoj Zsupaniji, meðu kojima i grad Debrecin. Tada su Srbi u velikom broju naseljavani i u ovim severoistocnim krajevima Maðarske.

Za vreme ugarskog kralja Matije Korvina, kada je Srbija potpuno pala pod tursku vlast, proces doseljavanja se još intenzivnije nastavio. Srbi su prosto preplavili juznu Ugarsku, a srpska šajkaška naselja su se nizala duz Dunava, sve do Komorana i Ðura.To znaci da su se Srbi u centralnoj Ugarskoj pojavili još pre Mohacke bitke.

Da li je Srba pre turskog osvajanja juzne i centralne Ugarske bilo u ovim krajevima samo uz Dunav i delimicno uz Dravu, ili i u unutrašnjosti, na prostoru izmeðu Dunava, Drave i Balatona, o tome su mišljenja podeljena. Neki smatraju da su se Srbi u Baranji, kao i u Tolnanskoj i Šomoðkoj Zsupaniji u znatnijem broju pojavili tek za vreme turske vladavine. Ima, meðutim, i drugacijih mišljenja. Neki nas podaci, naime, upucuju na to da je maðarski velikaš i vojskovoða talijanskog ili španskog porekla, Pipo od Ozore, zvani i Pipo Spano, a u našim narodnim pesmama poznat kao Filip Madzarin, posle svojih pohoda na Bosnu 1406. i 1407. godine bosanskim doseljenicima naselio ne samo Krašovsku i Severinsku Zsupaniju, što je dobro poznato, nego i delove Tolnanske i Vesprimske Zsupanije.

Narod iz Bosne, koja je tada bila pritisnuta i sa turske i sa ugarske strane, poceo je da se iseljava u bezbednije krajeve. A pošto je na pomenutoj teritoriji Ugarske, u Baranji, Tolni i Šomoðu, pa i šire, ranijim graðanskim ratovima stanovništvo bilo prilicno proreðeno, bosanski doseljenici su ovde bili verovatno rado primljeni, kao dobrodošla radna snaga. Kako se zakljucuje prema delu istoriopisca Pecujske biskupije Georgiusa Sirmiensisa (Seremi Ðerð), meðu njima je bilo podjednako i katolika i pravoslavaca i bogumila.

Za vreme turske vladavine, koja je u ovim krajevima zapocela nakon Mohacke bitke, doseljavanje iz balkanskih zemalja se nastavilo. Novi posednici su na mesto izginulog ili odbeglog stanovništva dovodili hrišcansku raju, ali su u znatnom broju pristizali i hrišcani i muslimani slovenskog jezika i kao martolozi, muslimani, pak, i kao gradsko stanovništvo, zanatlije i trgovci. Martolozi su, kao turski granicari u ovim krajevima, u šesnaestom veku pretezno bili hrišcani i tek su u sedamnaestom stolecu ucestala meðu njima muslimanska imena, da bi pred kraj turske vladavine, kada su hrišcani postali nepouzdani za Turke, muslimanski elemenat potpuno preovladao u redovima ove vojske. Martolozi su dolazili iz svih hrišcanskih krajeva carstva, ali je meðu njima dominirao bosansko-hercegovacki elemenat. Ovo je potpuno razumljivo ako imamo u vidu da su i paše i begovi u ovim krajevima bili veoma cesto, a za vreme velikog vezira Mehmeda Sokolovica skoro iskljucivo, bosanskog, odnosno hercegovackog porekla. Nipošto nije slucajno što su kaluðeri iz manastira Dragovica u severnoj Dalmaciji 1585. godine upravo od budimskog paše Mustafe Sokolovica dobili ferman kojim se dozvoljava podizanje manastira Grabovca u Tolnanskoj Zsupaniji. U to vreme, kaze se u letopisu ovog manastira, u tim krajevima zivi mnoštvo Srpskog naroda.

Martolozi su u ranom periodu turskog osvajanja za vreme aktivne vojne sluzbe bili bez svojih porodica, ali su kasnije mnogi vodili sa sobom i porodice.

Patrijarh Arsenije Carnojevic je 1690.godine poveo Srbe u veliku seobu pred najezdom turaka, da bi se vecina naroda usput raširila po Baranji, Tolni i Šomoðu gde su, od ranije ziveli Srbi. Meðutim, svega nekoliko godina kasnije, po nareðenju Beca, ovi novi doseljenici behu ponovo podignuti i preseljeni uglavnom u Backu, Pomorišje i severni Banat, krajeve koji su posle bitke kod Sente (1697) bili osloboðeni od Turaka. Na podrucju izmeðu Drave, Dunava i Balatona srpska naselja su bila najgušca što nam potvrðuje cinjenica da su Rakocijevi ustanici ovaj predeo nazivali Racorsag. Krvava bitka izmeðu Srba i Rakocijevih ustanika odvila se 2.septembra 1708.godine kada je ovaj predeo opustošen popaljen, stanovništvo proreðeno ili proterano. Posle ovih istorijskih dogaðaja srpska naselja u severnijim i zapadnijim krajevima izmeðu Drave, Dunava i Balatona uglavnom nestaju. I severno i juzno od Budimpešte nalazi se po nekoliko naselja u kojima zive Srbi.

Broj Srba u maðarskom delu Baranje posle Prvog svetskog rata se ubrzano smanjuje. Poslednje masovno iseljavanje se zbilo izmeðu 1920. i 1930. godine, kada se u okviru tzv. "optiranja" velika vecina baranjskih Srba preselila u Yugoslaviju.

Dolazak novog talasa emigranata sa Yugoslovenskih prostora pocinje sa pocetkom raspadanja SFRJ 1991. i traje sve do 2000.godine.

Zato nije slucajno što se politicki azilanti odlucuju da formiraju i daju ime Udruzenju "SEOBE 99".

Ne mogu da se vratim, jer u Yugoslaviji sem Predsednika nista se nije promenilo.

Novi Predsednik Gospodin Vojislav Kostunica kaze da su temelji jedne drzave njena vojska i policija.

Ta ista policija je ubijala svoje gradjane samo zato sto drugacije misle a vojska vodila privatne ratove za Slobodana Milosevica.Isti ljudi i dalje vode tu policiju i vojsku i odjednom sa promenom vlasti i oni su postali normalni.To je isto kao kad biste uhvatili masovnog ubicu na delu pa ga pustite da se mirno seta ulicom uz obecanje da vise nece ubijati.Postovana gospodo ja im to ne verujem.

Sasvim je jasno da rezim Slobodana Miloševica nije uklonjen sa politicke scene i da ce trebati još dosta truda i rada da se to zaista i desi.

Pravi primer onoga što karakteriše kompletnu situaciju, je sukob porazenih snaga koje pokušavaju da opstrukcijama uznemire graðane i sa druge strane nedovoljno precizno organizovano funkcionisanje vlasti u zemlji, tako da je nemoguce predvideti na koje se sve to nacine moze zavrsiti.

Izmeðu ostalog, cak se desilo i da se pojavio Slobodan Miloševic licno na televiziji, drzavnoj. Ja sam bio, moram reci, impresioniran. Prvo sam mislio neki arhivski snimak, onda sam mislio da je fatamorgana, a onda sam shvatio da je u pitanju zaista doticni gospodin koji, cak, nije ni u zatvoru. To me je uverilo da moram vrlo ozbiljno da se zamislim nad tim šta se tamo dogaða, jer graðani koji su 5.oktobra na jedan postverbalni nacin izrazili svoje neslaganje sa nacinom voðenja politike u Yugoslaviji i siguran sam da nisu sa velikim oduševljenjem pratili ovaj nastup gospodina Miloševica i ne bi me iznenadilo da na jedan dosta neposredan nacin pitaju rukovodioce Demokratske opozicije Srbije, da li su sigurni da su ispoštovali njihovu izbornu volju sa jedne strane, a sa druge strane volju u oktobarskim dogaðanjima.

To pitanje moze biti vrlo nedvosmisleno i postavljeno vrlo ubrzo, jer ako osobe optuzene za ratne zlocine pred Haškim tribunalom i dalje ne samo da nisu smenjene sa svojih polozaja, ne samo da nisu raspisani izbori za predsednika Srbije, jer tu funkciju trenutno obavlja osoba koja je visoko rangirana na listi ratnih zlocinaca, onda se postavlja pitanje, a šta onda radi osoba koja je smenjena , pa onda posle opsezne izborne kraðe pri kojoj je napravljena ogromna materijalna šteta i da ne govorim o ostalim aspektima oktobarskih dogaðanja, najedanput samo mesec dana kasnije se pojavljuje kao predsednik stranke i u tom svojstvu deluje dalje.

To je neki dubok nesporazum.

To je kao da se Adolf Hitler juna meseca 1945.godine, pojavio na radiju da agituje za nove izbore do kojih treba da doðe u julu. To malo nije u skladu sa istorijskim iskustvima i mislim da to moze vrlo ozbiljno da ugrozi aktuelno postignute pomake u demokratskim procesima u zemlji, sa jedne strane, a sa druge strane moze da podrije poverenje graðana u iskrenost namera Demokratske opozicije Srbije, jer ta Demokratska opozicija Srbije je i dobila poverenje graðana na vrlo nedvosmislenoj paroli »Dole Miloševiæ«, a »Dole Miloševic«, ako se samo posle mesec dana završi time da se taj gospodin pojavljuje na drzavnoj televiziji na Prvom programu, ja bih razumeo da je to na nekom privatnom kanalu, pošto postoji zakonska regulativa oko tako cega, ali na drzavnoj televiziji da se osoba koja je odgovorna za sve ono što se dogaðalo, pojavljuje u smislu promovisanja dalje svojih politickih ideja, onda se, sasvim logicno, i kompletno naše okruzenje moze zapitati da li je Demokratska opozicija Srbije zaista ono za šta se predstavlja ili je još jedan falsifikat na tim prostorima. Ovo nije samo retoricko pitanje, ovo je vrlo suštinsko pitanje, jer kada se ne dozvoljava smena šefa Drzavne bezbednosti jedne zemlje, to je sluzba koja raspolaze najtananijim mogucim podacima, ukljucujuci i podatke iz domena prisluškivanja i ostalih radnji koje su raðene u proteklom vremenu, to je sluzba koja je do pre nekoliko dana prisluškivala sve lidere DOS-a, pre nekoliko dana, a ne pre nekoliko nedelja, koja je te prikupljene podatke stavljala na sto tom istom gospodinu Markovicu, evo postavljam pitanje :

«Kome je te podatke gospodin Markovic prosleðivao?» i ništa tu nije preduzeto. Ja moram da iskazem svoju skepsu da ce to na dobro da se završi.

Ne zelim da se vratim zato sto ne verujem da ce isti ljudi da se promene i da gledaju drugacije i pravednije nego dosad .

Ne zelim da se vratim pa Vas molim da me razumete i omogucite mi da ostatak svog zivota provedem mirno radeci i ziveci normalno.

Znam da oni koji nikad nisu dezertirali i otisli iz svoje zemlje nikad nece razumeti zasto ne mogu da se vratim.

Kao sto sam jos na pocetku svih krugova pakla u Yugoslaviji koji su poceli 1990god. doneo odluku da nikad necu ucestvovati ni u jednom ratu, tako sam doneo i ODLUKU ako odem iz zemlje da se nikad ne vratim.

Ono sto je bilo ocigledno za mene i za ljude iz Yugoslavije koji su trazili politicki azil nije bilo prihvatljivo za medjunarodnu zajednicu i madjarsku vladu a to je dodela statusa koji nam je pripadao.

Sada se trazi od nas da sve zaboravimo kao da se nista nije desilo.

To sto se desilo znamo svi :

Preko 350 000 ubijenih, vise od 3 000 000 nasilno raseljenih.Skoro 10 miliona ima osecaj neposrednog gubitka necega, bliznjih, materijalnog dobra.

Neki su to podrzavali, drugi odobravali, a treci racionalno suprotstavljali.Ovi poslednji su bili vesto ucutkivani.Jedni su svesno pristajali na ponizenje radi “visih ciljeva”, ostali nisu bili svesni.

Moje je uverenje da svako drustvo predstavlja zajednicu koju cine pojedinci-osobe koje u sebi nose razlicite predstave o sreci i o smislu svog zivota.

Polazim od toga da drustvo cine osobe koje rukovode sopstvenim predstavama o prirodi i nacinu postignuca svog shvatanja srece i deluju u razlicitim okolnostima u skladu sa sopstvenim uverenjima, ubedjenjima ili predrasudama.

Nisam bio oportunista, konformista i beskicmenjak u poslednjih deset godina krize na Yugoslovenskim prostorima i nisam ucestvovao ni u jednom ratu.

Moj povratak u zemlju bi povlacio za sobom upustanje u novu neizvesnost i opasnost po sopstveni zivot.

Ne plasim se nikog , plasim se da mogu postati kao oni ?

Dugogodisnje stanje pritiska na moj zivot i nemogucnost kontrole istog stvorilo je stanje pasivne rezistencije uglavnom negativnog tona.

Jos uvek ne verujem u promene koje su donele samo slabu nadu da ce se sve promeniti iz korena.

Cilj koji je EU postavila sebi pre jedne decenije – da stvori miroljubivu, demokratsku i ujedinjenu Evropu – danas se sagledava kao previse ambiciozan za relativno kratak rok.

Vreme je donelo svoje korektive :

Tranzicija zemalja Istocne Evrope je sporija nego sto se predvidjalo, a razvijeniji su se razvijali brze, pa su zato za pridruzivanje ili prijem novih clanica postavljene vise barijere.

Zapadni Evropljani su sve manje bili odusevljeni sirenjem Evrope od Antlantika do Urala, a sama procedura prosirenja EU postojala je i birokratski sve slozenija.I dok su istocne zemlje naslutile da ce u novoj porodici neizbezno imati drugorazredni status, na zapadu se javio razlozan strah od najezde ekonomskih imigranata i prodora kriminalaca.

Javila se – reci cu to otvoreno – i svojevrsna ksenofobija, zasnovana na egoisticnom i ljubomornom cuvanju tesko stecene svoje kucice i svoje slobodice.

Kad narodi u razvoju, poput nekadasnjih faraonovih robova, ne bi znali kako zivi ona “druga strana” , oni bi mozda nastavili svoj mukotrpni zivot bez roptanja.

Medjutim telekomunikacioni sateliti i svetska mreza televizije, dokrajcili su takvu vrstu neznanja.Da li ce oni prihvatiti takav svet u kome “jedna polovina zivi u slobodi, a druga u ropstvu” u kojem jedni ne znaju sta ce od obilja dok drugi nemaju ni ono osnovno za zivot.

Da li se moze ocekivati da protesti tih ljudi nece prerasti u lokalne sukobe i sve sire nemire.

Strasno je sta nam se sve izdesavalo u Jugoslaviji u proteklih 10 godina :

- ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, a poslednji na Kosovu, te NATO bombardovanje. Sve smo to preziveli, moja porodica i ja i jos uvek osecamo posledice nakon svega prezivljenog - nesanice, psihicku napetost, stalno prisutnu nervozu i strah.

I sada zivimo u strahu - kako dalje i kako oformiti normalan zivot.

Nikad nisam ucestvovao u ratnim sukobima i zato se nalazim u Madjarskoj jer vise ne mogu da zivim u strahu kad ce i ko da me pozove. Ne zelim da se borim da ubijam ljude.

Ziveli smo u stalnoj neizvesnosti sta ce biti sutra, od strane vlasti stalno je bila prisutna tenzija prema stanovnistvu, da zive stalno u strahu sta im donosi sutrasnjica, da citav svet mrzi Srbiju i Srbe i da se stalno sprema zavera te da se bude stalno u pripravnosti, vojnoj i moralnoj. U kontaktu smo sa mnogim prijateljima koji nisu mogli da pobegnu, koji su ostali jer nemaju gde i kud, i situacija je ista.

U Jugoslaviji je izabran novi predsednik i osim figurativne promene predsednika nista se ostalo nije promenilo: ni vojni vrh, policijski aparat, niti pravosudje.

To je jos uvek zemlja gde nema vlasti ni uslova za normalan zivot pa ni nas povratak nije moguc. Vecina stanovnika poseduje oruzje legalno ili ilegalno iz prethodnih ratova (kao suvenir i uspomena) ili kupovinom na crno. Oruzje poseduju i mladi i stari, ubistva su svakodnevna a pocinioci najcesce ostaju nepoznati.

U nasem kraju svaki stan i svaka kuca poseduje oruzje i zbog ranijih pretnji i sukoba zbog naseg stava o nenasilju i nenapadanju nas povratak u takvu sredinu nije moguc.

I da se vratimo u Jugoslaviju, nas vlasti ne mogu da zastite od pojedinaca iz okoline koji su okoreli aktivni clanovi SPS - koji su revoltirani nasim stavom i begom u Madjarsku.

Pobegli smo iz svoje zemlje s namerom da se vise nikad ne vratimo jer ne zelimo da i zivot naseg sina prodje isto u strahu od ratova i daljnjih neresivih problema u nasoj zemlji kao sto su Kosovo, Sandzak, Vojvodina, Crna Gora…

Spiker: Da li si uspeo da naucis Madjarski jezik?

Sinisa: Isao sam aktivno 3 meseca na kurs i svakodnevno imam kontakte, stekao sam ovde prijatelje u Madjarskoj, tako da sam ponesto naucio i uz njihovu pomoc.

Spiker: Kakvu pomoc je dobijala vasa organizacija ?

Sinisa:Do sada u ovih godinu i po dana koliko smo u Madjarskoj mogu da se zahvalim organizacijama koje su nas pomagale a to su:

-Amnesty International, UK,

-Connection-e.V., Germany,

-MNF Copenhagen, Denmark,

-European Civic Forum-Austria,

-Deserters and Refugees Advice (Vienna)Austria,

-Mejok, Hungary,

-ECAS, Euro Citizen Action Service, Belgium,

-“CIVIL RADIO” Hungary .

Privatna lica :

-Milan Simic - Luxemburg,

-gradjani Madjarske,

Spiker: Sta je to sta su ovi ljudi i ove organizacije mogle da vam pomognu?

Sinisa: Ono sto smo mi osecali a to je da nikad nismo bili sami, da su oni razumeli nase probleme i da su uvek postovali nase misljenje. Osim te pomoci na psiholoskom planu, pruzali su nam i konkretnu pomoc. Dobijali smo neophodne lekove, odecu i novac.

Spiker: Koliko zavisite od svih tih stvari i pomoci koju dobijate, a koliko mozete sami ovde da se snadjete?

Sinisa: Posto su troskovi zivota visoki, onda moramo da se snalazimo na neke druge nacine. To su razliciti izvori finansiranja od coveka do coveka. Jedni su trosili svoju ustedjevinu koju su poneli sa sobom iz Jugoslavije, drugi su dobijali pomoc od svojih rodjaka koji zive i rade u zapadnim zemljama, pored toga mi ovde pokusavamo da nadjemo i privremene poslove. Nekoliko clanova udruzenja treba uskoro i da legalizuje svoj boravak preko radne dozvole.

Spiker: “Civil Radio” posmatra otprilike vec dva mesesca vasu svakodnevnicu ovde u Madjarskoji, prati vas kako i na koji nacin mozete da se snadjete ovde u Madjarskoj?

Sinisa: Ja se posebno zahvaljujem gospodinu Mihaelu na toj pomoci.

Spiker: U toku ova dva meseca otkako ste ovde i otkad nastupas na “Civil Radiu” da li se nesto promenilo ili da li se olaksalo nesto od Madjarske vlade da dobijete neki duzi boravak ili da vam produze boravak ovde u Madjarskoj?

Sinisa: Mogu da kazem da su primeri razliciti , da su neki ljudi dobili produzetak boravka na godinu dana, oni su odahnuli i njihov problem je odlozen.

Spiker: Da li su dobilli radnu dozvolu?

Sinisa: Ne, dobili su produzetak boravka na godinu dana.

Spiker: Sta bi trebalo da ovi ljudi dobiju i radnu dozvolu?

Sinisa: Potrebno je da pronadju poslodavca koji zeli da ih prijavi i pokrene proceduru za dobijanjem radne dozvole.

Spiker: Pretpostavljamo posto ste vecinom mladi, svi koji ste presli ovde zato sto ste pobegli od vojske, da ste svi mladi koji bi stvarno mogli i da rade sa punim elanom.

Sinisa: Kako da ne, mi smo se odazivali i na neke humanitarne akcije koje su bile simbolicno finansirane, to je bilo u Sent Andreji, kad se gradilo sportsko decje igraliste i na taj nacin upoznali smo nove prijatelje.

Hteo bih da dodam, za drugu grupu ljudi koju su dobili produzetak statusa na mesec dana, da se ovde vec prati situacija koja se dogodila u Jugoslaviji i ocekuje se donosenje Amnestije.

Spiker: Konkretno mislim da bi bilo jako pozeljno da u toku sledece dve nedelje napravite spisak svih ljudi , koji bi zeleli neki posao, da se tu napise tacno i koja vrsta posla bi njima odgovorala, zanimanje i u kojoj meri pricaju Madjarski jezik jer kod vecine posla prvenstveno igra ulogu i to koliko ko zna Madjarski jezik.

Sinisa: Sto se tice znanja Madjarskog jezika mi svi imamo osnovno znanje koje je dovoljno za sporazumevanje, znaci poslovi koji ne zahtevaju veliko znanje jezika.

Spiker: Razmisljamo i o tome da bi neko od svih tih ljudi dobio posao i bez velikog znanja Madjarskog jezika ako je neko krojac ili frizer ili tako nesto pa bi na taj nacin mogli da pomognu ,pa bi zbog toga mogli da napravite tu listu.

Sinisa: Kako da ne, mi cemo prikupiti sve podatke i dostaviti ih, ja Vam se unapred zahvaljujem.

Spiker: Gde mozete vise da vezbate znanje Madjarskog jezika?

Sinisa: Bila je jedna inicijativa i pocelo se sa prikupljanjem novca, medjutim organizator tog posla nakon ovih najnovijih dogadjaja u Yugoslaviji je odustao od te ideje, a nedostajala je otprilike jos polovina novca.

Spiker: Da li se promenio odnos ovdasnjih Madjara prema vama, uopste prema svim ljudima koji ste sada ovde u Madjarskoj i da li se promenio odnos ovdasnjih Srba, odnosno Jugoslovena koji su u Madjarskoj otkad su se promenile stvari u Jugoslaviji.

Sinisa: Mogu da kazem da smo nailazili uvek na ljubaznost i da su imali razumevanja za nas i nase probleme, medjutim taj status koji smo dobili nismo bas najzadovoljniji sa njim, ali ipak smo zahvalni Madjarskoj vladi. Sto se tice odnosa pre i ove nove situacije ne vidim da je doslo do neke promene, hocu da kazem da su Madjarski gradjani i institucije uvek bili prema nama korektni. Jedino mogu da kazem da se malo bolje osecamo zbog ovih promena u Jugoslaviji i ocekujemo da ce dobre vesti i dalje dolaziti iz Jugoslavije. Sto se tice naseg stava u odnosu na najnoviju situaciju mi imamo jasan stav oko kojeg se Udruzenje slozilo, a to je najvaznije da naglasimo da u poslednjih deset godina krize, nismo bili oportunisti, konformisti, beskicmenjaci i nismo ucestvovali ni u jednom od vodjenih ratova. Nas povratak bi povlacio za sobom upustanje u novu neizvesnost, rane su vrlo duboke i trebace mnogo godina da se zalece. Prostor Jugoslavije za nas jos uvek ima negativno emotivno zracenje na nas, tako da su mnogi clanovi udruzenja uplaseni pri samoj pomisli, da treba da se vrate. Mogu da navedem primer jedne porodice, 93. godine kad je bio rat u Bosni, jedan clan udruzenja je izbegao sa porodicom u Svedsku gde takodje nije dobio izbeglicki status, vec su ga vratili nazad u Jugoslaviju i 1999. god. je ponovo morao sa svojom porodicom zbog izbegavanja vojne obaveze da prezivljava to sve i da prebegne u Madjarsku.

Spiker: Da li mislis da se i u buduce morate pripremati na dugu seobu ovde?

Sinisa: Za sada se pripremamo na duzi boravak ovde, ali to opet ne zavisi od nase zelje.

Spiker: Kako se promenilo stanje u Jugoslaviji, kao prvo sta je sa novim promenama, i novom vladom, kao drugo kako se sada Jugoslavija odnosi prema Kosovu i trece kako se odnosi narod prema crnogorskom problemu?

Sinisa: Pocecu sa kratkim uvodom, ono sto se desavalo na Jugoslovenskim prostorima bilo je protiv zakona spojenih sudova, jer ipak je to prostor koji je vezan za Evropu, a desavale su se takve nerazumne stvari .

Spiker: Na sta mislis konkretno?

Sinisa: Mislim konkretno na pocetak cele krize na Jugosovenskim prostorima kada i Medjunarodna zajednica nije mogla da se snadje u svim tim problemima. Ako kazemo da je ovih deset godina nepotrebno izgubljeno, sad mozemo reci da konacno pocinje tranzicija jugoslovenske drzave ka demokratskim promenama. Da se vratim na ciljeve Evropske zajednice koje je sebi postavili pre deset godina, a to je da stvori demokratsku, miroljubivu i ujedinjenu Evropu, danas je jasno da je to bio suvise ambiciozan plan za relativno kratko vreme. Ono sto je danas prisutno to je da su se razvijenije zemlje razvijale brze, a za pridruzivanje novih clanica postavljene su vise barijere. I na zapadu se javio razlozan strah od ekonomskih imigranata. No ako se vratimo na prostore Jugoslavije i pogledamo promene sto su se dogodile, mozemo zakljuciti sledece: Desile su se promene koje treba da stvore ambijent za demokratski preobrazaj. Ja licno mislim da ce to biti veoma tesko jer je ovo sad najgori trenutak za promene.

Spiker: Sinisa, kakve imas planove za buducnost, da li bi mislio da ostanes ovde u Madjarskoj, da ovde ostvaris svoj zivot ili bi se vratio u Jugoslaviju?

Sinisa: Da vam kazem iskreno, ovde u Madjarskoj se osecam prijatno, ne oseca se nikakav pritisak niti negativna energija a sa druge strane voleo bih da pomognem one procese koji se desavaju u Jugoslaviji, ali prognoziram da se ocekuju velike socijalne tenzije u narednom peiodu. Znaci dolazak nove vlasti donosi sa sobom da se vodi politika cistih racuna sto znaci da one fabrike i kapaciteti koji stvaraju gubitak moraju staviti katanac na svoja vrata i prodati fabriku po realnoj ceni na trzistu rada. To ce pogoditi najnize slojeva stanovnistva i stvoriti jos vece socijalne razlike. Sa jedne strane imacemo jako bogate ljude i sirotinju koja nece imati ni za goli zivot. Dakle nova demokratska vlast vec je krenula da sprovodi takve ekonomske programe gde neki gradjani koji nisu placali stanarinu u zadnjih sest meseci su izbacenu na ulicu, a to se odnosi i na struju, gas, i sve ostalo ako se ne placa to se odmah iskljucuje. I sad kako obicnim gradjanima objasniti da dolaskom demokratije ce ziveti na jos gori nacin, jos losije.

Spiker: Da li su ljudi racunali na sve to, i da li su imali drugog izbora?

Sinisa: Nisu imali drugog izbora ovako ce ostati zivi a pod onim rezimom su bili pred opasnoscu da izgube i zivot.

Spiker: Bilo je jedno licno pitanje na koje bi zeleli odgovor, no ti si presao na drustvene stvari.

Sinisa: Da rekao sam da bih voleo da pomognem te promene u Jugoslaviji ali nista konkretno tamo me ne ceka i jednostavno mislim da ove promene nisu promenile ljude u policijskom aparatu i u ostalim strukturama drustva. To ce biti dug proces da se promene ti ljudi i da njihova mesta zauzmu ljudi koji su neoptereceni prosloscu.

Spiker: Jel ima takvih ljudi koji su optereceni prosloscu?

Sinisa: Ima jako puno.

Spiker: Izvinjavamo se sto puno pricamo.

Sinisa: Kada dodjem kod vas u goste, meni svaka emisija kratko traje, ja bih voleo malo duze da pricamo.

Pitali ste me u vezi Kostunice, Kosova i Crne Gore. Na tu temu mogu da kazem da je g. Kostunica predsednik drzave koja ne postoji. To je fakticko stanje jer novu vlast ne priznaju gradjani na Kosovu i u Crnoj Gori. Znaci prvo harmonizacija unutrasnja, to ce biti jedan dug proces, i ono sto treba da uradi Medjunarodna zajednica :

Po mom misljenju da se velika kolicina oruzja koja se nalazi na tom prostoru mora skloniti .To je prva pretpostavka da se to ogromno naoruzanje odatle ukloni i da se moze na miru pregovarati i razgovarati.

Spiker: Milo Djukanovic bio je jako simpatican na pocetku, imao je pozitivnu ulogu medjutim posle svih ovih izbora, stvorila se slika da Milo Djukanovic hoce na neki nacin mozda da stvori svoju licnu karijeru i da izvuce licnu korist iz cele ove situacije i pitanje je da li postoji mogucnost ili njegova zelja, tendencija da bas zbog tih svojih licnih interesa odvoji Crnu Goru od Srbije?

Sinisa: Ne mislim da on to moze sam da uradi, jer na Balkanu se cesto desava da negativci postanu pozitivci i obrnuto. Ali ovo sto se desavalo na prostoru Jugoslavije i zadnji dogadjaji u Srbiji kocili su ceo region da ide ka stabilizaciji i napretku i razvoju. Posto je Srbija dozivela da bude zadnja u demokratskim promenama Medjunarodna zajednica bila je nestrpljiva da se vec jednom taj problem u Srbiji resi i posle svih dogadjanja odahnuli su sa olaksanjem. Ako sad posmatramo bivse Jugoslovenske republike one su bile ranije pomognute finansijski da se prilagode novom kursu, medjutim sada se veci akcenat daje demokratskim promenama u Srbiji, i to izaziva kod komsija zavist jer se plase da ce doci u drugi plan. Tako se moze posmatrati politicki kurs.

Spiker: Sta ti mislis u vezi Djukanovica?

Sinisa: Moje misljenje da sve nove drzave koje su nastale iz bivse Jugoslavije, a to se odnosi i na okolne zemlje, Rumunija, Bugarska i Albanija treba da pronadju zajednicki jezik i da njihove privrede postanu komplementarne.Prvo dobra raspodela posla, i tako ujedinjeni i ojacani da nastupe pred Evropu.

Spiker: To je jako lepa zelja oko podele posla, ali tu je puno posla?

Sinisa: Ako pretpostavimo da je stvoren demokratski ambijent i da se postuju zakoni trzista i prihvate se iskustva evropskih zemalja tada ce biti moguce lakse i poslovnim ljudima da opstanu, sto znaci visi standard i blagostanje koje ce doneti smirenje na tom prostoru.

Spiker: Trebace verovatno jako puno para za to?

Sinisa: Puno para i jako puno rada.

Spiker: Bio je film na Nemackoj TV i na radiju o organizovanom kriminalu u vezi cigareta gde je i Djukanovic bio u celoj toj organizaciji i imao je jako veliki priliv novca od toga i koristi. Cela emisija se odnosila na nabavku cigareta, to su bile original cigarete, gde je ta roba stigla u Barsku luku, brodovi su dolazili iz Hrvatske, Slovenije i Italije. U ovom momentu ukljucivao se organizovani kriminal izmedju Crne Gore i Srbije i automatski iz fri-sopova gde nisu trebali da placaju nikakve carine za to dospele su te cigarete i kamionima su odlazile u druge zemlje u dalju prodaju. Ljudi koji su radili na tom filmu su pokusali da potraze Djukanovica i njegove ljude da razgovaraju i naprave intervju sa njima ali onog momenta kada su saznali Djukanovicevi ljudi o kojim se pitanjima radi i o cemu bi trebali da razgovaraju rekli su da nemaju vremena za razgovor.

Sinisa: Moj komentar na sve to : da to nije najstrasnije dole sto se desava. Na tim prostorima se desava trgovina drogom, oruzjem i ljudima. To je isto organizovan kriminal, prebacivanje ljudi za novac iz Azijskih, Africkih i drugih zemalja preko Hrvatske, Bosne, Kosova...

Spiker: Culo se da se ispreplela mreza izmedju mafije i drzave da se ne zna ko bi bio taj ko bi tu spletku napokon razresio?

Sinisa:To moraju da urade sami gradjani koji tamo zive i ponavljam sledecu misao:

Drzava postoji iz tri dela - jedan deo je drzavni aparat, drugi deo je biznis - poslovni sektor i treci je sektor - civilni - gradjanski sektor. Kad su sva tri sektora podjednako razvijena postoji balans u drustvu.

Osim toga treba pokrenuti inicijativu da nevladine organizacije iz Evrope otvore svoje kancelarije na prostorima Balkana i da permanentno vrse edukaciju gradjana i stanovnistva i na taj nacin pomognu razvoj civilnog sektora sto ce usloviti i razvoj ova dva druga sektora.

Kraj.

ISTINITA PRICA O OSIROMASENOM URANIJUMU

Da li „OSIROMASEN” znaci i bezopasan ?

Iza ovog „naivnog” imena krije se jedna od najstrasnijih istina ljudskog roda. Izum proistekao iz militantno-profiterskih laboratorija Vasingtona i Pentagona, nazalost, prihvacen i u nekim drugim zemljama (Britanija, Francuska, Kanada, Saudijska Arabija, itd.) kao najprobojnije oruzje ikada izmisljeno ne samo u borbi protiv drugog coveka vec i u razaranju kompletnog zivota na planeti.

Osiromaseni uranijum je prvi put prakticno upotrebljen tokom Zalivskog rata i bombardovanja Iraka. Posledice njegove primene oseca stotine hiljada Iracana i Kuvajcana kao i 90 000 americkih vojnika koji su ucestvovali u operaciji „ Pustinjska oluja ”. International Action Center iz New Yorka je danas jedna od vodecih svetskih organizacija koja se bavi ovim problemom i koja pokusava da skrene paznju apaticne javnosti na dalekosezne posledice primene radioaktivnog izotopa u ratnim dejstvima koja nikad nisu i ne mogu biti dovoljno daleko od nasih domova. Izvesni podaci u ovom tekstu bazirani su na naucnim cinjenicama, dogadjajima i izjavama zabelezenim u knjizi „NECASNI METAL-Osiromaseni uranijum, ili „Kako sa osiromasenim uranijumom Pentagon zraci vojnike i civile. „*(„Metal of Dishonor” – Depleted Uranium, How Pentagon Radiates Soldiers & Civilians With DU Weapons, IAC, New York ).

RAT U JUGOSLAVIJI – NOVA ZRACENJA

23. marta 1999.g. bombardovanjem Jugoslavije NATO avioni doveli su do jos jednog radioaktivnog udara na tlu Evrope i sveta. Bili smo svedoci treceg nastavka (Irak, Bosna) necasnog i protiv-humanog cina cije posledice necemo moci izbeci decenijama i vekovima, ako tih vekova uopste i bude. Zato je pod hitno potrebno da znamo sta je to „osiromaseni uranijum”, od cega su napravljeni projektili, kakve su posledice dolaska u dodir sa njim pre, tokom i nakon borbenih aktivnosti, gde se nalazi i, na kraju, zbog cega ili koga uopste postoji.

STA JE OSIROMASENI URANIJUM ?

„Vec duzi niz godina SAD koriste osiromaseni uranijum, nus-proizvod dobijen pravljenjem obogacenog goriva za nuklearne reaktore a koji se koristi pri izradi metaka, tenkovskog zastitnog oklopa i drugog vojnog arsenala. Ovaj uranijum, koji sadrzi uglavnom uranijum izotop U-238 zove se „osiromaseni” zbog toga sto je u njemu prisutan manji nivo izotopa U-235. Ipak, on poseduje i jednu „pogodnost” : izrazito je otporan i sposoban da prodre u teska vozila. Ovo je vec demonstrirano u Zalivskom ratu 1991.

Drugu, manje pozeljnu karakteristiku predstavlja to sto osiromaseni uranijum pri udaru spontano sagoreva oslobadjajuci sicusne aerosol delice precnika manjeg od pet mikrona, dakle, dovoljno male da budu udahnute. Oko 70% uranijuma u ovim oruzjima oslobodjeno je na ovakav nacin i ti sitni delici mogu vazdusnim putem dospeti na vece udaljenosti.

Sledeca nepozeljna karakteristika je da U-238 prelazi u torijum 234 ciji je „polu-zivot” ili proces razlaganja 24,10 dana. On zatim prelazi u protaktinijum ili stabilnu koncentraciju nekih dvadeset pet nedelja nakon sto je relativno cist U-238 proizveden da bi potom postao integralna komponenta uranijuma.

Uranijum 238 emituje i alfa i beta zracenja, dok dve „kcerke-elementa” emituju beta i gama. Gama zracenje nema posebnu radioaktivnu energiju ali alfa i beta zracenja su posebni oblici, koji kad prodju kroz zivu celiju mogu izazvati njenu smrt ili genetsku mutaciju. Alfa je izuzetno kancerogena dok je beta-manje. Mutacije u regulatornom genu celije zdravog tela mogu prouzrokovati rak nakon niza godina, dok mutacije u spermi dovode do genetskih anomalija kod buducih generacija.”*(Dr. Helen caldicott).

Ukratko, osiromaseni uranijum poseduje 60% radioaktivnosti prirodnog uranijuma i dovodi u opasnost citave ljudske zajednice koje zive pored njega ili objekata za njegovo testiranje, zatim same vojne baze i sve one koji rukuju oruzjem napravljenim od ovog radioaktivnog materijala ciji je proces razlaganja 4,4 milijarde godina. On se moze preneti vetrom, vodom ili prodreti u tzv. lanac ishrane lokalnog stanovnistva.

ZBOG CEGA ILI KOGA POSTOJI OSIROMASENI URANIJUM?

Ranih sedamdesetih godina SAD su se suocile sa problemom nagomilanog nuklearnog otpada i pocele istrazivati nacine njegovog sto jeftinijeg „oslobadjanja”. Resenje se brzo naslo. Vojnim fabrikama besplatno je ponudjen materijal otporan i cvrst, isporuciv u velikim kolicinama i izuzetno prilagodljiv trzisnim potrebama sirom sveta. Danas SAD jos uvek poseduju uskladistenih dodatnih 500 000 tona osiromasenog uranijuma i nastavljaju sa proizvodnjom oruzja od tog materijala. U isto vreme, vazno je pomenuti da se oko 75% svetskog vojnog aresenala proizvodi u SAD te da je svaki deseti Amerikanac zaposlen u ovoj grani industrije. Lako se namece zakljucak da se za toliku kolicinu proizvoda neophodno mora naci i trziste. Samo za vreme Klintonovog mandata SAD su vodile ili jos uvek vode 33 vojne operacije u svetu sto je tri puta vise od svih njegovih prethodnika ukupno ! Testiranja su prvo vrsena u „sopstvenom dvoristu”, Aberden Proving u Merilendu, Jefferson Proving u Indijani a Yuma Proving u Arizoni. Tada je nad oklopnim vozilima demonstrirana probojnost malokalibarske municije napravljene od osiromasenog uranijuma. U isto vreme, vojska je pronasla i da inkorporirana u samu tenkovsku karoseriju, ova vrsta uranijuma cini vozilo gotovo neprobojnim. Nakon godina istrazivanja koje je potpuno zapostavljalo posledice njegove upotrebe, ovakva vrsta municije je prvi put isprobana u pravom ratu – u Iraku, koji je posredstvom CNN mreze takodje po prvi put u istoriji mogao uzivo da prati citav svet. Bilans ovih ratnih video-igara je da je od 697 000 SAD vojnika koji su ucestvovali u Zalivskom ratu, njih preko 90 000 hiljada prijavilo zdravstvene probleme. Ti simptomi su se odnosili na disanje, poremecaje rada jetre i bubrega, gubitak memorije, glavobolju, groznicu, nizak krvni pritisak. Medju novorodjencadima zacetim tokom i posle invazije doslo je do raznih defekata a glavni osumnjiceni za ove pojave je – osiromaseni uranijum. Efekti koji se odnose na stanovnistvo Iraka su mnogo veci i jos uvek neispitani. Konacno, pod pritiskom, Pentagon je i zvanicno priznao „ Zalivski sibndrom” ali ne i njegovu vezu sa osiromasenim uranijumom.

Za vreme rata u Jugoslaviji, cak ni otvorene osude nekih zemalja nisu pomogle mnogo.Tadasnji ruski premijer Igor Ivanov optuzio je SAD da koristi radioaktivne projektile na Kosovu, u Srbiji i Crnoj gori, ali je iz Pentagona stigao odlucan demant uz izjavu jednog visokog oficira da „radioaktivnost registrovana na podrucju Balkana dolazi od Cernobilja.”

Opsti problem nametnuo se onog trenutka kad je shvaceno da osiromaseni uranijum koji se koristi u vojnom arsenalu ne stedi ni jednu od strana u sukobu. Tokom Zalivskog rata americke trupe bile su potpuno nesvesne njegovog prisustva i opasnosti na bojnom polju. To je dovelo do toga da su hiljade muskaraca i zena dolazili u kontakt sa pogodjenim kontaminiranim vozilima tokom i nakon borbenih dejstava bez ikakvih zastitnih mera. Tek nekoliko meseci nakon „Pustinjske oluje”, u junu 1991., vojna komanda SAD zaduzena za naoruzanje, municiju i hemijska sredstva ( Army Armament, Munitions and Chemical Command ) poslala je faks poruku svim centrima za obuku u kojem se kaze :” Ako se ulazi u vozilo koje gori, odredjene mere predostroznosti moraju se preduzeti da bi se izbeglo udisanje ili prodiranje delova osiromasenog uranijuma. Respirator ili zastitna maska moraju biti upotrebljeni zajedno sa rukavicama, sto bi predstavljalo minimum zastite. Zastitna odeca bi trebalo da bude obucena”.

Opste je poznato da su Pentagon i americka javnost najosetljiviji na broj americkih zrtava u bilo kom ratu u kom su ucestvovali ili ucestvuju. Iz tog razloga upotreba osiromasenog uranijuma koji garantuje „neprobojnost” tenkova i ogromnu razornu moc koja daje prednost nad protivnikom, potpuno baca u drugi plan dalekosezne posledice po iste vojnike. No taj se problem na srecu Pentagona pojavljuje poprilicno kasno, kad je dugorocno zdravlje sopstvenog ljudstva vec zrtvovano, a sve sto je dugorocno postaje i daleko za resavanje. Mnogi primeri govore o tragicnom iskustvu americkih i irackih zena cije su bebe rodjene sa identicnim anomalijama ; bez oka, uha, skracenih ekstremiteta, itd. Takvi i ostali slucajevi su najcesce prepusteni sami sebi. Carol H. Picou, americki vojni veteran izgubila je oba osiguranja, i zdravstveno i zivotno, jer su bolesti koje su se pojavile nakon njenog povratka iz Iraka po tvrdjenju civilne lekarske komisije – „zadobijene na ratistu.” U isto vreme ona je izgubila i svoju vojnu sluzbu jer njeno lose zdravstveno stanje, kako je utvrdila vojna lekarska komisija, „nije uzrokovano boravkom na ratistu.”*(iz govora odrzanog u UN Church Center u New Yorku, 12.septembra 1996) Ova zena nije usamljen prijem. Brojke govore same za sebe. Odeljenje za ratne veterane (Veterans Affairs) procenilo je u svom izvestaju iz 1993. da je u periodu od 1945 – 1970 nekih 543 000 ljudi koji su bili povezani sa nuklearnim aktivnostima bilo izlozeno jonizovanoj radijaciji. To ukljucuje i 60 000 tzv. „podzemnog” vojnog personala, ali s’ obzirom da su probe nastavljene sve do 1992., moze se pretpostaviti da je taj broj daleko veci. Od tog broja, samo njih 500 je primilo odgovarajucu novcanu nadoknadu. ”Zato sto nisu govorili o svojim iskustvima i bolestima ili zato sto je Vlada unistila ili „klasifikovala” njihove vojne i zdravstvene dosijee, sve ovo bilo je nepoznato vecini Amerikanaca. U mnogim slucajevima cak ni supruznici nisu nista znali. U skolskim knjigama se pazljivo izbegavalo spominjanje ovog sramnog perioda u nasoj istoriji . Zdravlje veterana i njihovih porodica zrtvovano je zbog „drzavne bezbednosti.” (Pat Broudy, Predsednik americkog Nacionalnog udruzenja atomskih veterana.)

NOVE ZRTVE OSIROMASENOG URANIJUMA

Jos uvek ne postoje tacni podaci koji se odnose na broj zena , siromasnih, Afro-amerikanaca , Latino-amerikanaca i ostalih ljudi druge boje koji pate od „Zalivskog sindroma.” Ali zna se da su socijalno –ugrozene strukture Crnaca, Latinosa i ostalih izlozenih rasizmu.

„Od 1945. potrosili smo 4 triliona dolara na nuklearno ludilo a ove godine (1996) jos uvek trosimo 25 milijardi dolara na nas nuklearni program. Od ovog iznosa preko 3 milijarde dolara izdvaja se za tzv. „naucni deo” koji omogucava nastavak pravljenja drugih nuklearnih oruzja. U narednih 10 godina, ti projekti ce kostati oko 40 milijardi dolara.”*(Alice Slater, Predsednik Global Resource Action Center for Environment i clan upravnog odbora Advokatske komore za nuklearnu politiku)

KOSOVSKI SINDROM

Predsednik Evropske komisije, Romano Prodi zatražio je da se zabrani upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom, posle izveštaja da su neki vojnici koji su služili u mirovnim snagama u Bosni ili na Kosovu oboleli ili umrli od leukemije. Prodi je najavio da će kontaktirati vlasti u Jugoslaviji i Bosni i Hercegovini kako bi se utvrdila istina ne samo o tome da li osiromašeni uranijum utiče na zdravlje vojnika NATO-a već i civila. Izuzetno efikasni u uništavanju oklopnih vozila, projektili sa osiromašenim uranijumom, korišćeni su u bombardovanju ciljeva u Republici Srpskoj 1995. godine i tenkova VJ na Kosovu 1999. godine. Istragu o posledicama osiromašenog uranijuma od NATOa je zatražila Italija, nakon što su šestorica italijanskih vojina po povratku iz Bosne umrla od leukemije. Veći broj evropskih zemalja najavio je potom da će svoje vojnike koji su služili na Balkanu podvrgnuti pregledima i tražeći istovremeno detaljnu istragu.

Treba jos reci da ne postoji efikasan nacin dekontaminacije jednom kontaminiranog objekta ili povrsine.

Na kraju, ako Evropa pretenduje da bude ravnopravni clan NATO-a a ne samo bleda senka americke vojne tehnologije, ako se zaista sprema da investira u vojnu infrastrukturu kako je najavljeno na proslavi 50 godisnjice u Vasingtonu, gde to ona ima nameru da vojno intervenise i sa kakvom tehnologijom ? Ko ce finansirati ta izdavanja i da li ce biti jednaka americkim ? Ulazi li to Evropa u novu trku u naoruzavanju, svesna svoje inferiornosti pokazane na jugoslovenskom primeru ? Hoce li kupovati i skladistiti radioaktivnu tehnologiju u sopstvenom dvoristu i upotrebljavati je u susednom, onda kad SAD ne budu dovoljno zainteresovane da se same u njemu igraju?

I poslednje, u ime cije sadasnjosti se igraju sa nasom buducnoscu ?